Osim ako živimo u regularnoj bračnoj organizaciji u kojoj je podela uloga jasna – otac je autoritet koji sprovodi strogost i čije su presude neprikosnovene, a majka je utešiteljica i razmazivačica deteta.
Osim ako smo samohrane majke, pa nema ko da nam decu uteruje u red, nego moramo same da budemo i sudije i utešiteljke. Što je prilično nemoguće.
Međutim, sinovi samohranih majki se vaspitavaju drugačije. Svest o tome da su muškarci identifikuje se sa svešću o tome da majci treba da pomognu, da je rasterete i da sa njom sarađuju, da bi im majka duže potrajala. Oni vide koliko se njihove majke bore, kako su hrabre, domišljate i organizovane i koliko su prezauzete nastojanjem da na svakom polju odigraju više od igre – da zarađuju dovoljno, da održavaju dom, da nabave sve što treba, da hrane, leče i maze svoju decu. Kad počnu da rastu i da jačaju, prirodno postanu svesni svoje fizičke snage, koju su spremni da stave majci na raspolaganje. Oni nose i slažu drva, dok ne porastu dovoljno da nauče i da ih nacepaju, idu sa majkom u prodavnicu da joj pomognu da nosi kese, dok ne porastu dovoljno da idu sami i donesu sve što treba. Oni umeju da kažu „Uf, mrzi me…ali nema veze, sad ću ja da uslužim tebe, kao što ti uslužuješ mene“ i da vam spreme najbolju kafu na svetu. I da vam pripale cigaretu i donesu pikslu.
Savremen način života je sasvim dovoljno vojska za svakog sina. Samo treba da ih uključimo u organizaciju. Da se oslonimo na njih i da im pokažemo da na njih računamo i da je to muško mesto u životu svake žene.
Pročitajte i ovo:
