Dobro, ja ne znam ništa o normalnim odnosima, srećnim brakovima i srodnim dušama. Ali znam sve o ludacima koje celog života servisira cela porodica, o magnetskoj privlačnosti umobolnog, uvrnutog, oštećenog, uskraćenog, ometenog, o vezama kojima nikakva količina jednosmerne ljubavi ne pomaže, o bračnim neprijateljima koji se jedva podnose, naslađujući se kad onom drugom nešto ne ide, o brakovima u kojima nikakav dogovor ne funkcioniše, nema zajedničkih ciljeva i planiranja, o domovima punim nesloge, zapostavljanja, ljubomore, straha i tuge i o tome kako svi ti odnosi zapravo traju i istrajavaju i na prvi pogled deluju sasvim skladno.
Psihopata i njegova žrtva deluju kao da su stvoreni jedno za drugo, zaljubljeni i posvećeni. Oni koji se neprestano podbadaju pakosnim primedbama, sitnim miniranjima i podmetanjima i stalno ogovaraju jedno drugo, takođe deluju kao da baš spadaju zajedno, jer su potpuno isti. Porodica koja gaji psihopatu, kao da ne bi znala šta da radi, kad on ne bi bio centar njenog sveta.
Ako smo odrasli na liniji ovakvih bračnih odnosa, to su naši uzori i modeli, bilo da ih u potpunosti preslikavamo, bilo da pokušavamo da pobegnemo od njih tražeći nešto sasvim drugačije – dok ih ne osvestimo i ne oslobodimo ih se.
