Dobro, znači, mi što smo odrasli u sumanutim porodicama, imamo sumanute veze i neadekvatne partnere i imamo dijagnozu. Ali šta je sa onima koji odrastu uz roditelje koji se veoma vole, a opet završe u sumanutim vezama, uz neadekvatne partnere?
Da li su oni zapravo, smetali svojim roditeljima? Možda je ljubav njihovih roditelja ipak nosila neku patologiju, ili su samo deca bila višak, rođena zato što u braku treba da se rađaju deca?
Ili svi vučemo neke nezgrapne i neodgovarajuće modele odnosa svojih roditelja, koji su nama neupotrebljivi, i žuljamo se po tim kalupima, dok ne odlučimo da upoznamo sebe, da saznamo sve o svojim potrebama, dok ne upoznamo nekog sa kim možemo živeti skladno u sopstvenom aranžmanu, prema modelu koji samo nama odgovara.
Možda nismo stvoreni za brak. Niti smo stvoreni za bilo koga. Možda moramo da pronađemo kvalitet svog života van koncepta porodice, srodne duše, partnerstva.
