Nagrada i kazna su do skoro bili alfa i omega vaspitanja, a možda su to pretežno i sada, ali najzad je došlo vreme kada mnogi stručnjaci zastupaju stav da je ovaj metod vaspitanja destruktivan i prevaziđen, što mi je donelo veliko olakšanje. Odnekud se pojavilo takozvano savremeno roditeljstvo, o kome govore ljudi koji misle i osećaju slično kao ja i više ne osećam da sam sama u svojim shvatanjima i praksama i da su mi deca nabujali korov, zato što nikada nisam pokušavala da ih disciplinujem. Verujem da je to savremeno roditeljstvo nastalo iz samosvesti osoba sličnih meni, koje dobro pamte nepravde, povređivanja i frustracije iz svog detinjstva, koje su mnogo vremena provele razmišljajući i uviđajući zašto su se njihovi roditelji ponašali tako kako su se ponašali, nastojeći da pronađu razumevanje i oproštaj i da na osnovu svog iskustva, svojih uvida i svesti izgrade drugačiji odnos sa svojom decom, u kome će ljubav, poverenje i poštovanje biti najvažnije smernice vaspitanja. A ja zaista verujem da je to jedino vaspitanje koje je deci potrebno – tretirati ih sa poštovanjem, slušati ih i posmatrati, davati smernice i objašnjenja zašto nešto radimo ili ne radimo, kojima oni veruju kad veruju roditelju.
Ako roditelj ne laže, ne besni, ne kažnjava ih, ne zabranjuje, ne nameće svoju volju i svoju reč kao zakon koji su deca dužna da poštuju samo zato što su deca – vaspitanje neće biti lako ni glatko, jer istina, poverenje i poštovanje uvek traže više. Više davanja, više prisutnosti, više strpljenja, više svesti. Osim toga, kada odrastaju u atmosferi poštovanja i ljubavi, bez disciplinovanja i nametanja, deca se vrlo rano suočavaju sa tim da van kuće takvi odnosi nisu uobičajeni, da je njihova sloboda u ophođenju sa drugima ponekad nepoželjna, da ih drugi odrasli ne poštuju (vaspitači, učitelji, nastavnici, ostatak porodice), da se neki njihovi drugari plaše svojih roditelja, da lažu i kriju neke svoje postupke jer će dobiti batine (“zamisli mama, nju biju kod kuće ako dobije četvorku” – a to je u našoj maloj zajednici stvarno nezamislivo) i roditelj će imati mnogo posla da objasni detetu kako i zašto postoje dvostruki standardi, licemerje, sujeta, zašto mora da bude psiholog i emotivni virtuoz da bi uredilo svoje odnose sa osobama koji su autoriteti, odnosno, koje imaju moć da mu zagorčaju život i kao da to baš rado čine. Sudar vrednosti iz uskog zaštićenog kruga i onog spoljašnjeg u kome treba nekako da se orijentišeš sa onim što učiš i saznaješ o sebi i drugima, neminovan je. Ali, svaki porodični krug je, ako ne bezbedno i zaštićeno mesto, a ono izolovano i predstavlja istinit svet u odnosu na onaj spoljašnji, a taj sudar se zove socijalizacija i kroz taj proces svi prolazimo, stičući manje ili više veština, zadobijajući manje ili veće povrede, iznoseći iz njega uvide i spoznaje. Dete odgajano u uvažavanju, bez kažnjavanja i uslovljavanja, ima sve šanse da izgradi visoku samosvest i da bude zadovoljno sobom i svojim vrednostima, odnosno, da ih shvati i upotrebi kao svoje prednosti u životu.
Nije lako biti dosledan roditelj i odgovoriti na sve izazove smireno i mudro, jer je roditelj sve vreme nesavršena osoba, koja se bori sa sopstvenim slabostima i ograničenjima, ali kroz odnos sa detetom roditelj takođe svakog dana uči dragocene lekcije – o sebi, svetu, životu, o roditeljstvu. Ako shvatimo vaspitanje i usmeravanje deteta (ka samom sebi, otkrivanju i korišćenju sopstvenih kapaciteta i talenata), kao dinamičan i obostran odnos učenja i odrastanja i mi ćemo od tog odnosa imati neprocenjivu dobrobit.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
