Neki sinovi će sami odlučiti da ipak idu u vojsku. Možda osećaju da su pronašli svoj poziv, možda žele da malo pobegnu od kuće, a možda shvataju da im je potrebna ta vrsta životne škole. Nekada nisu imali nikakav izbor u tom smislu, vojska je bila obavezna, a nije išao samo onaj kome je nešto falilo. Odlazak u vojsku bio je razlog da se slavi i da se roditelji ponose. I važilo je ono da i kad je dečko problematičan, lenj, neuredan i neodgovoran, da će vojska od njega napraviti čoveka. I znate šta? Neki muškarci koji su išli u vojsku, danas, u poznim tridesetim godinama, umeju da izjave kako su zahvalni za to iskustvo i kako ih je vojska vaspitala i očeličila i zaista od njih napravila ljude.
Sada, kad više ne moraju da idu u vojsku, mi nekako moramo da im pomognemo da naprave izbore koji će od njih napraviti ljude. A to izgleda, znači da treba da se osamostale u svemu, od nameštanja kreveta, preko ribanja kupatila i ušivanja dugmeta, do pripremanja obroka i podešavanja alarma za buđenje.
A to opet, izgleda znači, da treba nekuda da odu. Na studije. U neki letnji kamp. Na brod. U inostranstvo. Ili makar na neko more, da nešto rade u letnjoj sezoni.
Jer, kod kuće ćemo teško istrajati na disciplini. Osim ako…
