Najčešći emotivni ventil kod dece je povraćanje. Znači, ponekad nije ni virus ni loša hrana, nego strah, trema i veliko uzbuđenje – što je na nivou telesne hemije gotovo isto. Deca retko imaju problema da se izraze, odnosno isprazne na ovaj način, jer još nisu izgradila blokade koje imaju odrasli. Neki odrasli, kao i deca, časkom ispovraćaju ono što ne mogu da svare – u svakom smislu – a nekima je povraćanje najveća muka na svetu. To dozvoljavaju sebi samo ako je sledeća opcija smrt. Naravno da je zdravije, lakše i bezbolnije isprazniti se (uvek vam posle lakne) nego osećati mučninu danima i bolovati, dok vaš sistem (telesni i psihološki) to ne odradi na neki drugi, vama prihvatljiviji način.
Problemi vezani za želudac i varenje su čak i u zvaničnom medicinskom pristupu priznati kao posledica stresa, odnosno psihosomatika. Svi poznajemo treperenje u stomaku u napetim trenucima treme i iščekivanja. Čak i zaljubljenost prepoznajemo u stomaku, po onim takozvanim leptirima, koji nisu ni mali, ni nežni, ni lepršavi i uopšte, više liče na pokušaj da svarimo šaku kamenčića.
Zebnju osećamo u predelu dijafragme, trema nam trese celu utrobu, strah nas preseče kroz stomak, a kad nešto apsolutno ne možemo da svarimo, onda povraćamo.
Kad nešto moramo da prećutimo i iskuliramo, kažemo kako smo to progutali. Gutamo reči, reakcije, osećanja. Nekad ih svarimo, nekad ne. Osobe kojima je teško da povrate ono što ne mogu da svare, teško ispoljavaju osećanja. Zadržavaju ih unutra. Više se muče, duže pate, dublje proživljavaju – ono što bi trebalo da izbace iz sistema da se ne truju. Nisu sva osećanja vredna dubokog proživljavanja, neka su za jednokratnu upotrebu, a neka su neupotrebljiva.
Neko ima stomak osetljiv na stres, pa lako povraća i zbog velike radosti i zbog neke negativne napetosti. Znam devojku koja je svaki put povraćala kad joj se dečko iznenada pojavi – a znao je da se iznenada pojavljuje i bilo joj je mnogo neprijatno zbog toga. Druga osoba povraća kad se nađe pod emotivnim pritiskom – kad misli da mora da laže, prećutkuje, krije. Možete misliti koliko je uspešna u tome, kad joj se svaki put smuči. Treća se jednom tako prepala od zvona na vratima, koje joj je iznenada zazvrčalo iznad glave, dok se obuvala u potpunoj tišini, ne očekujući nikakvo remećenje, da je jedva uspela da potpiše to što joj je poštar poturio, pre nego što je zaglavila u kupatilu. Ta treća inače, spada u one što im je teško da povraćaju. To iskustvo joj je razbilo blokadu, pa otada radije baci peglu, nego da se muči da svari nesvarljivo.
Deca nemaju zadršku, kad je u pitanju ispoljavanje osećanja. Ako se dešava nešto što ne razumeju ili situacija zahteva od njih da nešto istrpe i stisnu se, ona će posle toga reagovati stomakom, a možda će se i razboleti na par dana, ako je stres bio temeljan.
Alternativni terapeuti svaku bolest i svaki organ povezuju sa blokiranim, potisnutim i progutanim emocijama i stanjima. Dobro je znati da su pluća i srce oblast osećanja ljubavi, tuge i besa – i razmisliti o tome kad nas spopadne uporni kašalj, tahikardija i upale. Grlo je oblas komunikacije – a problem stvara i ono što nismo iskazali i ono što smo izlajali, kao i ono što nismo u stanju da priznamo sami sebi. Strah je u bubrezima, fleksibilnost u zglobovima…
Samo što o takvoj povezanosti i dijagnostici ne razmišljamo dok nam nešto ne zafali. Istina o psihosomatici važi kako za stomak, tako i za sve druge delove tela i organe.
Ne moramo baš da se lično osvedočimo.
Izvor fotografija: nadlanu.com
