Seti se kako si oblačila bebu, pa malo veću bebu, pa kako si učila dete da se samo oblači i kako je naučilo da izabere komade odeće i kako sada očigledno ima ukusa.
Pomisli na hodanje i držanje za ruke – to traje dok je sin još uvek niži od tebe i nešto duže kad je ćerka u pitanju – devojčicama je manje glupo da se drže za ruke. Pomisli na zagrljaje – kad porastu, onda počnu da se grle i ta razmena nežnosti ostaje trajno.
Seti se zajedničkog spavanja, grljenja i ušuškavanja.
Seti se svega što si morala da odradiš za vrtić i za školu, jer je neko smislio da tako podstiče druženje roditelja i dece i svega onoga što uopšte nisi morala, ali si rado činila čak i kad si umorna i neraspoložena, jer si uvek volela da se družiš sa svojom decom.
Pomisli na panične trenutke (zemljotrese, poplave, nestanke struje, kvarove automobila) kad si ostala prisebna i delotvorna i kad su deca bila mirna, jer su imala poverenja u tebe i jer su se osećala sigurno sa tobom.
Seti se svih onih ljubičica i visibaba i belih rada i maslačaka sa prekratkim drškama, za koje si ipak našla rakijsku čašicu i stavila ih na sto kao najlepši ukras, jer su deca to tebi nabrala.
Seti se koliko puta je dete prestalo da plače, jer je pronašlo utehu u tvom zagrljaju i razumevanju.
I koliko puta si uspela da isečeš noktiće i skratiš šiške (i to sasvim ravno) detetu koje se vrpolji i ne miruje ni kad spava.
Prizovi onaj osećaj kad spremaš hranu koju dete voli, kad čekaš da mu daš neku sitnicu koja će ga silno obradovati, kad znaš da ćeš ugledati iznenađeno, srećno i zahvalno lice svog deteta, koje govori da si najbolja mama na svetu.
I seti se koliko puta si to čula od svog deteta – da si najbolja mama na svetu – jer to svaka povremeno mama čuje. I to je istina.
Izvor fotografija: instagram.com
Brankica Milošević
