Kad ostaneš budna pola noći da bi oprala i osušila veš, koji im treba ujutru.
Na sva dežurstva kad su deca bolesna i kad znaš da samo treba da budeš mirna i delotvorna.
Seti se svih onih igara u parku, ljuljanja ljuljaški i pripravnosti kod tobogana.
Prizovi onaj dobar osećaj kad ti sve polazi za rukom.
Seti se svih pesmica koje si (ponovo) naučila sa decom.
I svih domaćih zadataka i preslišavanja i pomoći da nešto shvate, iako si se čudila kako to nisu već savladali u školi i kako tebi niko nije pomagao, jer je učiteljica sve objašnjavala.
Seti se svih igračaka koje si sklopila od lego kocki, dok dete nije steklo potrebnu veštinu da to radi samo.
Kad ti nije bilo ni do čega, osim da se sklupčaš i cviliš, ali si se sabrala, ustala i odvela decu u poslastičarnicu.
Pomisli na ono poverenje sa kojim ti se obraćaju da im nešto razjasniš, seti se svih nezgodnih i šokantnih pitanja, na koja si mirno odgovorila najiskrenije i najjednostavnije – to je jedno od najvećih roditeljskih postignuća, za koje im niko ne odaje priznanje (kao ni za sva ostala, uglavnom).
Pomisli na ono što te uvek nervira: “Mama, gde mi jeee…?!” I moraćeš da se osmehneš, jer ti uvek znaš gde je nešto što dete traži, čak i ako se to nešto izgubilo i zaturilo, uvek uspevaš da ga pronađeš. Mame sve umeju da nađu, kao psi tragači.
