Niko nas ne tera da se venčavamo po crkvama i zamišljamo bračnu sreću onako kako smo videli u filmovima. I niko nije kriv kad se razočaramo i osetimo porobljeno, poharano, bolesno, iscrpljeno i neuspešno, jer brak nije ono što smo zamišljali.
Nismo ni mi ono što zamišljamo. Nego baš ono što jesmo. Jedini način da ikada u bilo čemu budemo uspešni i zadovoljni, jeste da otkrijemo ko smo tačno, kakvi smo, šta nas usrećuje i čemu stremimo i da to prigrlimo, iako se razlikuje od svega prihvaćenog i vrednovanog.
Ponekad je brak odličan način da to saznamo. Da otkrijemo slobodu koju nosimo u sebi i ponudimo je partneru. Da budemo odgurnuti i odbačeni, da se razočaramo i izazovemo razočaranje. Da propisno odigramo tu dramu i da shvatimo da li smo uopšte sposobni za brak, da li uopšte znamo šta je sloboda, umemo li da volimo i šta možemo sa svim tim spoznajama da učinimo za sebe.
