Generacijsko nasleđe nas nije pripremilo za brak, za odnos u kome je partnerstvo, podrška i prijateljstvo osnova za lični razvoj, koji partneri međusobno podstiču, gradeći sebe kroz ljubav i toleranciju. U genima nosimo trpljenje, borbu za opstanak uprkos nerazumevanju, nasilju, nezadovoljstvu i besmislu.
Osvešćujuće civilizacijske tekovine dovele su nas tek dotle da ne moramo da trpimo nikog i ništa i da možemo da osvojimo samostalnost, tako što ćemo se razvesti, ili nikada nećemo ni stupiti u brak.
Ali, taj momenat svesti je kao tranzicija – proces koji traje i u kome će proći mladosti i životi nekoliko generacija. I koji ispunjava provaliju između čežnje za partnerskom ljubavlju (koju nikada nismo realizovali onako kako želimo) i mogućnosti da nam brak bude hram mudrosti, radosti, spoznaje i prosvetljenja (što ne možemo da zamislimo, iako je to ono za čime, zapravo čeznemo).
Tranzicija nam dozvoljava pobunu protiv klišea, odbacivanje utvrđenih društvenih uloga, ali dozvoljava nam i kreativan pristup pronalaženju modela zajedništva. Ali mi smo još uvek u fazi bunta i odbacivanja okova, u ime borbe za slobodu i još uvek nam ne pada na pamet da se sloboda odvija uvek i jedino u zadatim okvirima, a da smo mi sami odgovorni za širinu, udobnost, oblik i lepotu te forme.
