Ubeđena sam da je to naša odgovornost. Ženska. Mi smo te, koje postavljaju kućna pravila. Od kućne higijene, preko spiska za nabavku, do dnevne satnice – kad šta radimo i kome smo kada na raspolaganju. I nekako, niko ne ume da vodi računa o tome da se odmah izuje, da ne razbacuje stvari, da raskloni za sobom, da nabavi sve sa onog spiska, da sam pronađe gaće i čarape i napiše domaći. U sve se mešamo, sve ih grdimo i svuda priskačemo da obavimo časkom ono za šta njima treba nerazumno mnogo vremena i za šta nikad nemaju volje.
Ubacimo u petu brzinu i jurcamo kao brzi voz, dok nam para šišti na uši i usput izvikujemo naredbe, molbe i podsticaje i često pomislimo da ćemo poludeti ako sebe samo još jednom čujemo kako nestrpljivo govorimo ‘ajde,’ajde, jer izgleda svi drugi idu lagano u rikverc, dok mi šibamo dvesta na sat.
Zašto ne usporimo? Raspašće nam se carstvo? Nećemo se osećati uspešno ako danas ne završimo dvesta stvari za dva sata? Nemamo strpljenja da gledamo kako se svi okolo kilave, kako su spori i neefikasni i neorganizovani?
Pa, promašile smo poziv. Treba da komandujemo vojsci. Tamo bi nas barem slušali, kad bismo imale čin. Aha, hijerarhija. Ako hoćemo da u porodičnom krugu budemo glavne i odgovorne, bićemo upravnice hotela, u kome naša porodica nalazi čistu odeću i posteljinu, dobru hranu, brigu i utehu. Najbolja usluga, sa pet zvezdica. Zar nismo ponosne?
