Svi parovi koji nekako izdržavaju troškove porodičnog života, danas u Srbiji rade najmanje po dva posla. Oni koji imaju tu privilegiju da rade samo na jednom radnom mestu, tamo provode mnogo više od uobičajenog radnog vremena, ali zato zarađuju mnogo više od prosečne plate. Oni koji uopšte nemaju nikakav posao dovijaju se na sve načine, jer socijalna primanja nisu dovoljna ni da budeš bedan.
I tako su žene, ili sledeći svoju ambiciju i potrebu za obrazovanjem, kompetencijom i sticanjem, ili prinuđene zahtevima egzistencije, postale veoma borbene i uspešne barem koliko i muškarci, koji su i dalje komotni – čim nisu prinuđeni da rade neki posao, skloni su da ne rade ništa. Žene su stalno na poslu, a oni kad dođu s posla, više nemaju posla. Kako to?
Čija je odgovornost tolika nesrazmera u podeli poslova i uopšte u onome što se smatra poslom?
