Čudila sam se recimo, kako je moguće da me rođena majka toliko ne poznaje i zar stvarno veruje da sam poverovala u njihove laži samo zato što ćutim i ne reagujem i zašto joj nije dovoljno da se seti kako se osećala kao dete, pa da pretpostavi da se možda i ja tako osećam i da me malo bolje pogleda. Jer ja znam sve o tome kako se ona osećala kao dete. Slušala sam njene priče, priče njene majke i njenih sestara. Pažljivo sam slušala. I sve sam povezala. I sve sam razumela.
Kad sa desetak godina znaš da majka ne može da te voli više nego što može, jer nikad nije osetila majčinsku i porodičnu ljubav, jer je i sama nevoljeno i neželjeno dete i jer ne može da pruži nešto što njoj nije dato, onda nemaš kud nego da nastaviš u pravcu starmalosti i samoistraživanja po strašnim životnim istinama koje nam se svima same kazuju kad porastemo. Međutim, ne porastemo svi, samo zato što dostignemo neki uzrast.
Odrastanje je posao za čitav život, a neki odustanu još na početku.
I nikad ne dobiju odgovore na nezgodna pitanja. Zapravo, oni odustanu od postavljanja nezgodnih pitanja, jer lukavo posumnjaju da su ti odgovori suviše opterećujući.
