Prvobitini običaj (koji se ponegde još uvek poštuje, naročito kad se organizuje tradicionalno venčanje, sa svim ostalim sadržajima i običajima) bio je da se svatovi kite ruzmarinom. Crveni konac, a često i trobojna tračica, sa špenadlom za pričvršćivanje na rever ili bluzu – i svatovi su se izdvajali od ostalog sveta, noseći obeležje gostiju na venčanju, onih koji su došli da uveličaju svečanost, odnosno, koji je čine. Nema svečanosti i veselja bez gostiju, mada i to može da bude vaš izbor za venčanje – mladenci, svedoci i ručak u omiljenom restoranu i gotovo. Prijatno provedeno vreme, obeležen važan događaj i život se nastavlja uobičajenim tempom. Međutim, venčanja i služe da se taj tempo poremeti, da se uzmu slobodni dani ili odmor i da sve bude drugačije od svake druge svečanosti. Pa je potrebno i da se svatovi izdvajaju od drugih gostiju, na drugim svečanostima, a rešenje je jednostavno – kićenje.
Ruzmarin je simbolično rešenje, lepo miriše, zelen je i nosi značenje bračne sloge – veruje se da ruzmarin čuva bračne zavete i vernost. Pošto su svatovi posredni učesnici i svedoci vaših bračnih obećanja, to što oni nose ruzmarin, predstavlja kolektivnu podršku vrednostima koje ste odabrali i zavetovali im se.
Tradicija se izmenila, što je očekivano i normalno – moderno doba nosi nove ideje i nove simbole, pa je simbolično kićenje preraslo u kreiranje maštovitog i lepog ukrasa za goste, uspomene sa venčanja, koju će odneti kući i čuvati je u nekoj kutiji. A kad je otvore i ugledaju ukras ili poklnočić koji su doneli sa vašeg venčanja, setiće se sa osmehom tog događaja – i to je blagoslov i nosi dobru energiju, ako tako posmatramo stvari.
