Pa, recimo to ovako. Potrebne su mi gumene čizme, ali ih ne želim. Želim one nežne bež sa utisnutim čipkanim vijugama i zečijim krznom unutra, iako nemam baš uz šta da ih nosim. A želim i tašnu koja ide uz njih. E, a da bih sebi ispunila želje, potreban mi je neki novac.
I ako sad nastavim da šaljem narudžbinu kosmičkoj kuhinji o tome kako neću ono što mi treba, nego ono što želim, dobiću nekog blentavog i rasejanog konobara, koji će mi doneti pertle i pronaći ću 20 dinara u metalu na ulici, a možda mi neko i pokloni gumene čizme. Sa divnom šarom. Koje su mi male.
Šta žena da radi kad tačno zna šta hoće – za šta stručnjaci tvrde da je najteže životno gradivo – ako je njena želja suprotstavljena potrebi?
