Ali, vidite, uh, ovo je teži deo, meni se supermen uopšte ne sviđa. Nekako je seljak. Glupo mu je ono odelo. I suviše je muževan. Kao komad isklesanog kamena. Ali neko kamenje izaziva u meni toplija osećanja. Ja zapravo želim nekog koga ću da volim svim srcem, a strah me je zbog te želje, jer do sada sam volela samo veoma nestabilne tipove. Ni nalik kamenju. Više onako poput žive. Ili žive sode. Ali njihova inteligencija je razlikovala glupe od zabavnih kostima i njihov duh je umeo da leti.
Biće da im je duh stalno bio u nekom preletu, pošto nikad nisu bili baš sasvim locirani kod sebe. Ali ja takve volim. Manijakalno depresivne, pasivno agresivne, sumračne ludake. Istovremeno, treba mi da želim da volim nekog normalnog. E, ako ovo nije rečenica za sluđivanje retardiranih konobara u nebeskoj kuhinji, ne znam šta je. Možda neka pasivno agresivna želja? Crknem od straha kad samo pomislim šta bi mogli da mi serviraju na ovakvu porudžbinu. A samoća do kraja života u bezuspešnim pokušajima da otkrijem ko je za mene normalan, uopšte nije najgore što mi pada na pamet. A tek kad to pomislim, crknem još više.
Želim ono što želim. Da volim onako kako umem. I da me neko voli kao niko. Vi tamo, što primate narudžbine, ne slušajte me šta pričam, nego samo tačno zapišite. Valjda šef kuhinje ima malo više osećaja za filing.
Pročitajte i ovo:
