Nema deteta koje nije mrzelo zagonetku koju svi odrasli vole da postavljaju i da frustriraju decu, umesto da pošteno odgovore da nemaju pojma kako da im odgovore.Kad porasteš kašće ti se samo – govorili su onako s visine, kao da oni znaju nešto što mi ne znamo.
E pa, sad znam. Kazlo mi se samo. Najviše znam o tome koliko odrasli nisu fer prema deci, koliko ih ne poštuju, ne slušaju, ne shvataju ozbiljno, ne veruju im i ne vole ih. Baš tako. Istina, to je suviše strašnih tajni, da bi ih dete znalo u dečijem dobu, ali ono ih i tada oseća. Iako nema pojma šta je to od čega mu srce strepi.
Ali, vidite, ja sam bila hipersenzitivno hiperstarmalo dete, potpuno samo u svom svetu i uopšte nisam mogla da čekam da porastem da bi mi se nešto samo reklo. Vrlo rano sam počela da provaljujem prevare i zamke odraslosti. Vrlo rano sam naučila da u tajnosti najviše verujem sebi i svom osećaju, iako se na površini pravim da sam pristala na nedorasla objašnjenja odraslih, koji su hteli da mi nametnu svoju frankenštajnsku stvarnost, misleći da se tako čuva detinjstvo od preranih saznanja. Uvek me vodilo čuđenje.
