Veo je više nego bajkovit – to je kao dodavanje vilinske prašine na ostale bajkovite elemente, koji su već materijalizovani u tvojoj haljini iz snova. Veo je simbol, tradicija, poruka i – prilika.
Najstariji deo svadbenog aksesoara, potiče iz prošlosti kada su neveste zamotavane od glave do pete, da bi bile predate suprugu kao poklon – sasvim nove i neotpakovane, što će reći, čiste, nevine, netaknute. Pokrivanje velom je garantovalo mladoženji da devojku nije dodirnula druga muška ruka, što je u svim kulturama sveta vekovima bilo od prevashodne važnosti.
Ali, veo ima i magijsko značenje – on štiti nevestu od zlih duhova, sprečava loše energije, uroke, entitete (nazovite to kako hoćete) da je vide i prepoznaju i da stanu na put njenoj sreći.
Postoji međutim još jedan, ne mnogo popularan i naširoko priznavan razlog, ali ne bi bilo neobično da je zapravo to najpraktičniji smisao nošenja vela preko lica. Dakle, nekada su se mladenci prvi put sretali na venčanju i mladoženja ne bi mogao da vidi lice svoje neveste, sve dok ne podigne veo da je poljubi – odnosno, sve dok ceremonija nije gotova i oni su već venčani. A da je mogao da je vidi pre toga, možda bi pobegao i rizikovao sve, samo da ne mora više da je gleda. Jeste, nije lepo tako razmišljati, ali venčanja su bila suviše važan deo društvene politike, da bi se prepuštala nečijim hirovitim predstavama o tome šta je dopadljivo, a šta ne.
Ipak, u 18. veku žene su bizarne kontekste upotrebe vela pretvorile u estetski momenat, dodajući kapice, vence, dijademe, čipke, trake i druge ukrase. A onda se kraljica Viktorija udala u svojoj čuvenoj beloj haljini sa velom koji je padao u kaskadama niz njena leđa, čineći je prvim savremenim ženskim monarhom, koji je na venčanju poneo veo. U tom trenutku, predstavljala je sliku koja je definisala izgled neveste za nastupajuća stoleća.
