Znate ono kad vas babe pitaju, a čiji je taj tvoj dečko? Ko su mu roditelji, šta rade, koja je to familija, odakle su baba i deda – jer babe i dede su obično odnekud došli, bežeći od rata, od siromaštva, u potrazi za boljim životom. I vi ne shvatate zašto je to uopšte važno? Šta vas briga ko su, kakvi su i odakle njegovi, nećete vi sa njima da delite život, nego sa njim.
Tako vi mislite. Tako sam i ja mislila. A sad, kad mi gomila tinejdžera defiluje kroz kuću, prepadam ih bapskim pitanjima. Čisto da procenim specifičnu kulturu iz koje dolaze. Ima fine dece, sa onim što se zove domaće vaspitanje. Umeju da razgovaraju i da budu na usluzi i da ne prave buku. Ne zalepe žvake pod nameštaj, izađu na terasu da puše i ne progore vam veš koji se tamo suši i ne bace pikavac dole u dvorište, nego u pikslu. Što znači da ima i one druge dece, koja namirišu slobodu i avangardu pa se ponašaju kao puštena s lanca. Viču i vrište, a posle njih, nalazite pikavce svuda, kupujete novu tastaturu, čistite srču, a onda čujete posle nekog vremena, da je prošli put onaj jedan lik što niko ne zna čiji je to drug, pišao s terase. Pa, volela bih da mu znam roditelje, pa da im kažem kako im se dete ponaša, ono, čisto iz pakosti.
