Moja sestra je ostala sama u stanu, da viđa sina povremeno preko Skajpa i da se odmara i presabira. Posao, druženja, hobiji, komocija. Kao odmor. Samo što je više bolovanje, nego odmor. Kaže, raspala se kad je dete otputovalo, tamo na aerodromu, čim više nije mogao da je vidi. Sad je dobro. Sastavila se. Tako rade majke kad im odu deca.
A deca su nam centar sveta, najveća ljubav i ceo naš život, ma koliko se mi upinjale da se rascentriramo, da raširimo svoju ljubav, svoja interesovanja i svoja zadovoljstva na sva druga polja života.
O, volimo mi neke muškarce. Tu su oni. Ili nisu. Ali, nekako se ne računaju dovoljno, naročito kad smo samohrane majke, ili kad u braku nemamo onu podršku, stabilnost, nežnost, pažnju i razumevanje, koje nam u brakovima tako često nedostaje. A to nedostajanje ostavlja mnoooogo praznog mesta, koje ispune naša deca. I to kako ih ispune! Da preliva! I mogu oni još.
Jer deca traže samo nas cele. Neprestano. I mi se tako rado i prirodno odazivamo tom pozivu i uživamo da svojoj deci budemo sve, ne primećujući kako ona nama postaju više od svega.
Ali, mi smo mudre. Uživamo dok su deca mala i ne brinemo o budućim rastancima. Ljuljamo ih i mazimo, držimo uz sebe i delimo sa njima svu radost života, srećne, voljene i ostvarene. Pratimo njihovo odrastanje i shvatamo šta nas čeka. I pripremamo se. Jer kad deca odu, moramo opet da postanemo potrebne i dovoljne same sebi. I možda nekom muškarcu.
Otkrijte još neke “Zamke roditeljstva”
