Sin jedinac moje sestre, samohrane majke, otišao je na brod. U život, posao, avanturu osamostaljivanja u svakom smislu. Svaka čast, svi smo navijali za njega, njegova majka i više od svih. Da ona nije bila sabrana i razumna, da se uplašila i da je bila sebična kako majke često jesu, minirala bi ga nekako i sigurno nikad ne bi ni otišao. Barem nikad toliko daleko od nje.
Stariji sin moje prijateljice, samohrane majke, otišao je na studije. Znate, sada se može studirati i na kojekakvim isturenim odeljenjima i strukovnim studijama u sopstvenom malom gradu, ili ne dalje od pedesetak kilometara. Ali on nije otišao u Niš, što je dovoljno blizu, nego u Novi Sad, što je četiri puta dalje. I to samo zato, što je ona bila pribrana, savesna i nesebična majka, koja je podržala svoje dete u boljem izboru, a ne u onom kompromisnom, koji bi njenom srcu i njenom budžetu lakše pao.
Moja prijateljica ima još jedno, mlađe dete, mnogo radi i razvija svoja interesovanja na sve strane. Ona planski priprema teren, jer treba da preživi odlazak još jednog deteta.
