U poslednje vreme na Internetu se mogu videti odjeci unapred izgubljene borbe između zdravog razuma i novog zakona, o zabrani telesnog kažnjavanja dece. O, pogodili ste. Zdrav razum će izgubiti još jednu bitku u nastojanju Srbije da se ugura u tesne evropske okvire.
Roditeljska iskustva iz zemalja u kojima je ovaj zakon na snazi opravdavaju strahovanja zdravog razuma. Biće nam oduzet svaki instrument za obuzdavanje deteta po kratkom postupku, a maloletnička svest o tome da mogu da terorišu i ucenjuju roditelje koji im ne mogu ništa, već je u praksi rezultirala hororom kroz koji prolaze roditelji koje su deca prijavila nadležnima zbog zlostavljanja i zanemarivanja, zato što su bila besna.
Jedino što ćete moći kao roditelj da preduzmete, osim da počnete da se bavite psihologijom i postanete fašista za dečija prava, jeste da ignorišete postupke koje biste inače obuzdali bez razmišljanja.
Jer, zakon, odnosno njegovi tvorci i zagovornici, ne prave razliku između telesnog kažnjavanja, odnosno grube reakcije roditelja u momentu kad dete treba sprečiti da napravi štetu ili ugrozi sebi život – a mala deca to često rade, pokazuje roditeljska praksa, koja kao i obično, na ključnim mestima obara naučne teorije i psihološke metode.
Fašisti za dečija prava, u potpunosti su zgazili roditeljska prava, tretirajući roditelja kao servis, od koga se očekuje da ispravno funkcioniše. Odbacujući prava roditelja da imaju osećanja, spontane reakcije i stavove specifične za njihovu porodicu i kulturu.
Znate, u praksi, roditelji se mnogo i često ljute i uopšte ne znaju kako da se izbore sa tim. Često su bespomoćni, zabrinuti, očajni, bolesni, trpe gubitke i prolaze kroz grozne periode u kojima ne uspevaju da drže pod kontrolom ni jedan segment svog života.
Jednog dana, uskoro, imaćemo i statističke podatke o broju roditelja koji su postali zavisnici od alkohola, droge i lekova, psihijatrijski pacijenti zbog depresije, anksioznosti i psihoze, koji su se okrenuli samopovređivanju i digli ruku na sebe u nemogućnosti da se izbore sa zakonskim okvirima savremenog roditeljstva. I statistiku o broju oduzete dece, smeštene u hraniteljske porodice, jer po slovu zakona treba da budu zaštićena od svojih roditelja koji nisu u stanju da se izbore sa zakonskim okvirima savremenog roditeljstva.
Ako mislite da roditelji neće pući, onda niste roditelj. Ako mislite da je ovaj zakon dobar za decu, razmislite o roditeljima.
Činjenica je da u roditeljstvo ulazimo bez pripreme, bez pedagoških metoda, bez odgovarajuće edukacije i naravno, bez ikakvog iskustva. Činjenica je da je svaki budući roditelj koji se smatra kulturnom i obrazovanom osobom, obuzet plemenitim mislima o dečijim pravima i rešen da bude najbolji roditelj na svetu.
Ali, znate, svaki roditelj je svom detetu najbolji na svetu. Jer postoje još neke činjenice o kojima glupi zakoni, ograničena nauka i nedozrela akademska psihologija koja još uvek nije Jungu ni do članaka, nemaju pojma. Niti imaju ikakvu nameru da se otvore ka proširenju svojih ograničenja i usvajanju pojmova koji se tiču svega onoga što zvanična psihologija još nije ni dotakla.
Činjenica je da deca biraju svoje roditelje. Biraju genetski materijal i uslove i neuslove koji će im omogućiti da obave svoje životne zadatke, da nauče neke lekcije i steknu zadato iskustvo. Ali ako, indoktrinirani naukom i njenim površnim saznanjima, smatrate da je to smešno i glupo, pisaćete smešne i glupe zakone, u uskim okvirima koje poznajete, motivisani nastojanjem da budete veoma savremeni, veoma naučni i veoma u pravu.
Jer, vidite, činjenica je da taj zakon, protivan zdravom razumu i roditeljskom iskustvu, neće opstati. Kao ni Evropska unija. Ali, mi ćemo ga usvojiti, jer ne vidimo dalje od nosa. O, propašće i ovde, zakoni se stalno menjaju. Međutim, proći će neko vreme, u kome će neki roditelji pući, a neka deca biti izgubljena u prevodu sa razuma na zakon.
Ja nemam da vam ponudim nikakve dokaze za to što tvrdim. Ne bavim se naukom. Ne bavim se ni psihologijom. Ali bavim se nekim činjenicama o kojima vi nemate pojma. Kad za pedeset godina, vi koji ćete me nadživeti, budete govorili “kako je ona matora veštica to znala” imaćete i odgovore, koje biste mogli da imate već sada, kad biste imalo poznavali razum.
Ne propustite:
