U tom smislu, šta očekivati od dece i tinejdžera? Smatramo da smo dužni da sprovedemo kaznu, zbog održavanja roditeljskog autoriteta, ali kakav to stvarni smisao ima, kad se svakog meseca dešava da moramo da kažnjavamo? Kako da sprečimo dete da radi ono što ne želimo da radi i kako da sprečimo tinejdžera da ne naškodi sebi i drugima u svojim istraživanjima i eksperimentima?
Možemo li zabraniti detetu da puši? Da koristi narkotike i alkohol? Da se upušta u rizične seksualne odnose? Ne možemo, potpuno smo nemoćni. Ne možemo ni da mu zabranimo da laže i da se druži sa ekipom koja nam se uopšte ne dopada i koju (verovatno opravdano) smatramo lošim društvom.
Iskreno, duboko i potpuno – ne verujem u zabrane. Ne verujem u popravljanje ljudi. Ne verujem u osećanje krivice, kajanje i grižu savesti. Mislim da su to najbesmislenija i najotrovnija osećanja, koja zdrav pojedinac treba da razreši tako što će dovoljno voleti sebe, da nikad ne mora tako da se oseća, ili da dovoljno brzo shvati da treba sebi da oprosti, da bi sledeći put mogao bolje, brže i ispravnije da proceni.
