Zabrana izlaska u grad, igranja igrica i korišćenja kompjutera i mobilnog telefona, odnosno ukidanje zabave i zadovoljstva, sprovodi se kao prekršajna mera, da bi se dete – tinejdžer, uvelo u red, odnosno, da bi znalo da se neće provući nekažnjeno sa izgredima i propustima.
Efekat zabrane je prilično privremen – deca reaguju na kaznene mere baš kao i kažnjeni vozači. Čim zaborave koliko su platili kaznu, ili kako im je bilo nezgodno bez vozačke dozvole, opet će praviti prekršaje – voziće prebrzo, prolaziće kroz crveno i neće smatrati da prave ikakav prestup time što su sebi dozvolili da popiju koju čašicu, a zatim seli za volan. Kazne za vozače su sve rigoroznije, a oni i dalje prave prekršaje, ponašaju se neodgovorno i osim svog, ugrožavaju živote drugih učesnika u saobraćaju.
A vozači su obično odrasli, ili barem punoletni, što znači da bi trebalo da imaju neku svest o sopstvenoj odgovornosti i o tome da zabrane i kazne nisu izmišljene da bi njih maltretirale i uskraćivale im zadovoljstvo brze vožnje u pijanom stanju, nego da bi se smanjio životni rizik po učesnike u saobraćaju.
