U tu zabunu nas dovode naša shvatanja partnerske ljubavi. Ako ne možemo sve što nam treba da pronađemo u jendom partneru, obično odlazimo u dve vrste ekstrema – mislimo da nešto nije u redu sa nama, jer imamo sve što mnogi drugi nemaju, a nismo zadovoljni, ili krivicu pripisujemo partneru. Pokušavamo da odbacimo svoje sumnje, da potisnemo svoje potrebe, da se žrtvujemo za brak i porodicu i jedino u čemu uspevamo je da budemo sve dublje uvučeni u vrtlog nezadovoljstva i osećanja da smo poremećeni, ili uskraćeni, čak prevareni. Kao da partner nije onaj koga smo odabrali, kad smo verovali da će ispuniti sve naše potrebe i da ćemo pored njega pronaći svo zadovoljstvo u zajedništvu i ljubavi.
Međutim, mi samo nismo poznavali sebe kad smo birali partnera, nismo imali dovoljno iskustva u partnerskim odnosima, nismo otkrili svoje sklonosti, nismo shvatili šta je za nas normalno, dobro i radosno, pa smo se rukovodili onim što bi svakome trebalo da bude dovoljno – da ima nekog koga voli i ko mu uzvraća i na koga može da se osloni.
Mnogo svesti, hrabrosti i poštenja je potrebno da spoznamo sebe, kao i da povedemo razgovor sa partnerom i predložimo razmatranje nekih opcija koje su nam pale na pamet. Ali dubina odnosa i stabilnost partnerstva se ogledaju u tome što možemo da poverimo partneru ono o čemu razmišljamo i što nas uznemirava i da zajedno potražimo rešenja. Bez straha da ćemo biti osuđeni i odbačeni.
U tom smislu, svingeri znaju o poštenju, iskrenosti i poverenju mnogo više, nego ostali parovi.
Aleksina Đorđević
