Birajući istinu, birajući svest, rizikujemo. Jer tu ne rade instrumenti i alat koji poznajemo i kojim svi barataju. Biramo da se oslanjamo na svoju intuiciju, često nasuprot svemu što društvo vrednuje, ili čak i onome što deluje logično i zdravorazumski. Biramo da poštujemo svoju decu, da ne pretpostavljamo da su oni “prazne table” po kojima smo dužni da ispisujemo afirmativne rečenice, već da u sebi već nose ono što jesu i da smo mi tu samo da im pomognemo da to prepoznaju i realizuju. Da li se nama sviđa to što naša deca jesu – u svim aspektima? Sigurno ne. I isto tako treba da budemo sigurni da to uopšte nije važno. Važno je da ih poznajemo, prihvatamo i volimo i sa onim osobinama i slabostima koje su nasledili od ovih i onih (najgorih) članova porodice, jer im tako omogućavamo da poznaju, prihvataju i vole sebe, odnosno, da ispune prvi, glavni i ultimativni ljubavni uslov – onaj ko ne voli sebe, nije sposoban za bezuslovnu ljubav.
Naravno, dosezanje bezuslovne ljubavi, odnosno, upoznavanje i prihvatanje sebe, proces je i životni zadatak, koga se ponekad poduhvatamo tek u zrelom dobu, nastojeći da retroaktivno shvatimo i oprostimo sebi svoje zablude, pogrešne izbore i katastrofalne greške.
Ali mi možemo da olakšamo našoj deci, birajući svest, istinu, neposrednost i rizikujući da se uopšte ne bavimo vaspitanjem.
Taj izbor nam omogućava da se jedino bavimo ljubavlju.
Izvor fotografija: unsplash.com
Aleksina Đorđević
