Najveći domet ljubavi za koju smo kao ljudi sposobni, jeste prihvatanje nekog onakvog kakav je – a to nam baš i ne ide dobro. Pre svega, za ljude je ogroman zadatak da prihvate i vole sami sebe takve kakvi su i naši ljubavni odnosi su uglavnom uslovljeni. Mi govorimo o bezuslovnoj ljubavi, verujemo u nju, ali je ne poznajemo stvarno. Dosežemo je možda ponekad, na trenutke i možda najčešće u odnosu prema deci. Ponekad, ovo osećanje upoznajemo u bliskom odnosu sa kućnim ljubimcima – upoznavanjem i prihvatanjem životinje, potpuno različite vrste, shvatanjem njenog ponašanja, njenih motiva, načina komunikacije i poštovanje potpune različitosti životinje od čoveka, najviše se približavamo bezuslovnoj ljubavi (naročito ako čuvamo mačke, ili neke druge vrste koje zahtevaju komunikaciju, ali ne podležu dresuri). A ono što radimo sa svojom decom i nazivamo vaspitanjem, najčešće je samo oblik dresure – uslovljavanja. Navikavanje deteta na obroke, uskraćivanjem podoja (ili flašice) onda kada ono traži i pomeranjem vremena za dojenje i uobličavanje ritma spavanja onako kako nama odgovara, kao i navikavanje na nošu, najraniji su oblici dresure i uslovljavanja. Razumljivo je zašto to radimo – iz praktičnih razloga i načina na koji funkcioniše organizacija života. Kad dojimo dete uvek kad ono hoće, pustimo ga da samo uspostavi svoj ritam spavanja i buđenja, da bude u pampersu dokle god mu ne postane neugodno i samo poželi da sedne na nošu, onda mi moramo da se prilagođavamu detetu, a kad to radimo, život nam je mnogo komplikovaniji, obično ne nailazimo na podršku porodice i okoline i često smo očajni od umora i iscrpljenosti, jer nam je teško da pratimo ritam koji diktira beba.
Sigurna sam da tako treba da bude, da treba da pratimo, posmatramo i upoznajemo svoju decu, da sa njima komuniciramo, da ih razumemo, prihvatamo i poštujemo kao osobe, kao ličnosti, kao duše i bića, ne od dana rođenja, nego od trenutka začeća i da su oblici vaspitanja koje poznajemo i koji su opšteprihvaćeni, naprosto štetni i pogrešni.
Nagrada i kazna jednako dresura – ako si dobar, onda zaslužuješ ljubav i roditelji su prema tebi blagonakloni i nežni, ako nisi dobar, onda se mršte, grubi su, ukidaju ti privilegije, ne miluju te i ne ljube. Koliko nas je odraslo uslovljeno na ovaj način? A koliko nas je uspelo da osvesti te uslovljenosti i prevaziđe ih kroz sopstveno roditeljstvo?
