“Ukoliko smo se posvađali, ili makar samo režali jedno na drugo, posle toga automatski počinjem da zviždućem neku rendom pesmu koja mi se pojavi u glavi (kako li je to uvek baš ona koja najviše nervira moju suprugu, stvarno nemam pojma), ali meni to skreće misli, a znam i da sam joj jasno stavio do znanja da sam ljut i uznemiren, na najbezbolniji način.”
“Ja bežim. Odem u svoju radnu sobu, ubacim slušalice u uši, slušam muziku i potpuno se prenesem u drugi svet. Ponekad se pravim da nešto radim, da me niko ne bi uznemiravao – jer kad samo slušam muziku, drugi osećaju da to nije ništa ozbiljno i da mogu da me prekidaju (kakva drskost!) i posle nekog vremena se smirim i zaboravim glupost koja me izbacila iz takta. A uvek je neka glupost, neka sitnica – neću da mi to kvari odnose sa ženom. Bežanje funkcioniše kao sasvim adekvatna taktika.”
“Kad sam ljut, ja jednostavno moram o tome da razgovaram i da bih inicirao komunikaciju, hukćem i puhćem i gunđam, dok me ona ne pita šta mi je. Uvek me pita. To je među nama kao uigran ples.”
“Postajem pasivno agresivan kad sam ljut i usmeravam nezadovoljstvo ka ženi preko treće strane – obično preko deteta, ili psa. U fazonu “sine moj, dušo tatina, ti nikad ne bi tati bacio njegovu omiljenu majicu samo zato što ima par rupa na njoj” ili “dobra kuca, pametna kuca, ne bi nikad zaboravila da kupi pivo uz ručak”. Jeste, grozan sam, ali uglavnom se i žena i dete smeju, jedino me pas shvata ozbiljno. Valjda me društvo za zaštitu životinja neće prozivati zbog ovoga?!”
