Naša ljubav ne bi smela da bude ugrožena partnerovom različitošću. Čak i kad je ta različitost vrlo radikalna. Recimo, on nosi pištolj i spreman je da ga upotrebi i voli da ga upotrebljava, rekreativno ili zato što mu je posao da bude naoružan i spreman da upotrebi oružje. A mi se grozimo oružja, ne verujemo u društveno uređenje u kome oružana sila rešava stvari, užasavamo se sukoba i nasilja i svi naši stavovi i akcije su pacifistički i nenasilni.
Ljubav pretpostavlja da je ta razlika u stavovima i vrednostima lekcija koju treba da savlada, tako što će je uključiti u svoju moć prihvatanja. Ljubav ne zamišlja da će prevaspitati partnera i razoružati ga, a pada joj na pamet da će nam to oružje možda jednog dana ili doći glave, ili nam spasti život. I ljubav je spremna da pogine, ako joj ljubav puca u glavu, kao što je spremna i da spasava glavu, ako joj ljubav naredi beži, čuvam ti leđa.
Kad se ljubav suoči sa najvećim iskušenjem, nerazumevanjem sopstvenog deteta i neslaganjem partnerskih stavova po pitanju odluka, života i budućnosti svog deteta, ona radi na isti način, samo ima mnogo više posla.
Jer prvo mora da prihvati i tamponira to partnersko neslaganje, a zatim da prihvati bolnu različitost svog deteta. Ljubav će učiniti to, koliko god nemoguće izgledalo.
Jer ako ne uspe, onda to nije ljubav.
