Lako je razumeti nekoga sa čijim se idejama i mišljenjem slažemo, čije motive ocenjujemo kao ispravne i čije vrednosti delimo i podržavamo. Ali šta da radimo kad nam razumevanje posustane, kad se povuče pred strahom od nepoznatog, kad poklekne pred onim što nam se ne dopada, što osuđujemo i smatramo nedostojnim, opasnim, glupim?
I još teže pitanje, šta kad je u pitanju partner? I najteže – a šta kad je dete?
I još jedno, vrlo kompleksno, šta kad se vrednosti, mišljenje i motivi nas i našeg partnera razilaze po pitanju našeg deteta?
Neću vam otkriti toplu vodu. Odgovor je prost, sveobuhvatan, opštepoznat i krajnje nepraktičan – ljubav.
Ako zaista volimo svog partnera, imaćemo najveću šansu da to shvatimo, vrednujemo, primenimo i dokažemo, baš onda kad ga uopšte ne razumemo. Kad nam se uopšte ne sviđa ono što on radi, kako razmišlja o nekim stvarima, kako tretira neke ljude, sa kim sarađuje i šta preduzima u skladu sa svojim zamislima.
Ljubavi nije neophodno da sve razume. Ona prosto sve prihvata. Bez osude. I bez straha.
