Pa, pre svega naši stavovi o tome kako treba da živi i da se ponaša normalan čovek. Okviri normalnosti su tesni, ali nam ulivaju pouzdanje u to da nam baš dobro ide, jer ne odskačemo od proseka, kao ni naše komšije, kolege i prijatelji i svi ostali koji žive kao i mi.
Starimo i pristajemo na ideju da je starenje gubitak energije, hrabrosti i snage, da u nekim godinama više ne možemo i ne treba da se menjamo, nego da uživamo u zasluženom miru ustaljenih navika i polja delovanja. Prestanemo da istražujemo i eksperimentišemo, jer je to suviše rizično i može nam se desiti da izgubimo ono što smo stekli. Status normalnog čoveka, koji živi normalnim životom.
I kad se okolnosti promene, iznenada osetimo da uopšte nismo tako matori i okoreli, da smo željni ludovanja i avantura i da nismo za bacanje. Jedino ne možemo da se setimo kako se uživa u slobodi, jer verovatno nikad nismo ni bili zaista slobodni, pa posežemo za onim što nam je poznato.
A poznata nam je sloboda tinejdžerskih dana, kad smo svaku priliku koristili da se otkinemo s lanca, kojim su pokušavali da nas obuzdaju naši roditelji, porodica, škola, društvo. Kad smo bili buntovnici, iako nismo znali šta hoćemo da srušimo tom pobunom, a šta da postignemo.
I tako nam se dešava da sa nekim odemo u mrak, sa osećanjem autentičnog čina slobode, dok samo ispadamo smešni, neiživljeni i neprikladni u očima onog istog normalnog sveta kome pripadamo.
Da ne bismo zatekli sebe kako patimo od sindroma puštanja s lanca, neophodno je da čitavog života negujemo svoje slobode, da ostvarujemo svoje ideje, da se razvijamo i menjamo, umesto da stagniramo i okorevamo.
Kad prestane pobuna i počne samoaktuelizacija, samo treba da se nastavi i ne prekida. Jer to je lanac koji drži sidro, za razliku od lanca oko vrata.
Aleksina Đorđević
