Puštenima s lanca lakše je u grupi. Takvu grupu možete videti i među muškarcima i među ženama, a najčešće su mešovite, na kolektivnim zabavama, seminarima i turističkim obilascima.
Znate kako je kad se malo popije, pa popuste kočnice. Ili kad se ode negde gde te niko ne zna, pa se malo popije i kočnice otkažu načisto.
Nemamo pojma ni da smo bili na lancu, dok ne osetimo da nas ništa ne obuzdava i ne koči.
Od sindroma puštanja s lanca pate sredovečni ljudi, koji su inače vrlo trezveni, odgovorni i na svaki način doprinose građanskom mentalitetu normalnog života.
Živeći kao sav normalan svet, pristajemo na lanac i katanac, naučimo komandu “mesto” i još smo ponosni što znamo gde nam je mesto. Ali kad se mesto promeni, kad nas ponese kolektivna energija osećanja slobode da se opustimo i provedemo, počnemo da se ponašamo kao izgladnela deca u poslastičarnici, koja probaju svaki kolač, dok im se ne smuči.
Šta je to što nas obuzdava i šta je to što se u nama nagomilava i samo čeka priliku da se lanac otkači?
