Niko vas ne razume
Od početka vas svi sputavaju u istraživanju tog gigantskog sveta. Vrlo rano upoznate strah onih koji se brinu o vama. Vi ne želite da se oni ljute (jer kad su odrasli uplašeni, oni izgledaju i zrače ljutito) i brzo naučite da se u neke ekspedicije upuštate samo kad nema nikog na vidiku. Tako naučite i da osećate krivicu i da krijete svoje trijumfe, da lažete i vodite dvostruki istraživački život, da bi oni koji se brinu za vas sačuvali živce i mislili kako su odradili baš dobar posao, kako su vas fino vaspitali i kako ste vi jedno razumno, mirno i poslušno dete. Horor. Ali to ne znate dok ste mali, jer vam je tako normalno i nemate načina da razmišljate kritički o tome. Zato poludite kad uđete u pubertet i krenete da bujate na sve strane, a nesvesni i poluuobličeni sadržaju krenu da đubre vaše bujanje.
Sve moraš sam da shvatiš
Neka objašnjenja nikad ne dobiješ, a neka nikad i ne zatražiš, poučen iskustvom sa onima koje si tražio i ne da ih nisi dobio, nego je ispalo strašno napeto i nekako si shvatio da dobra deca ne postavljaju takva pitanja. Setite se toga uvek kad zinete od čuda pred dečijom neposrednošću i postarajte se da pošteno odgovorite na sva pitanja, ne zato što ćete detetu uštedeti traganje za odgovorima, nego zato što ćete sprečiti da u tom traganju prihvati pogrešne, neistinite, sputavajuće i glupe odgovore.
