Odgovorno roditeljstvo, doslednost u vaspitanju, odgajanje srećnog deteta – sve dobre teorije umeju da pred praksom roditeljstva padnu u vodu sa pljuskom hladne vode po vašoj zbunjenosti i da potonu na dno vaših mogućnosti i razumevanja, odakle pokušavate da ih izronite daveći se u osećanju krivice i neuspeha. Užasno je teško biti roditelj. Ali, uopšte nije lako ni biti dete. Samo se setite. Još bolje, pre nego što postanete roditelji, obećajte sebi da ćete se stalno sećati kako je to kad si mali.
Svet je ogroman
Sve je veliko kad si mali. Toliko malo stvari možeš da uradiš sam, sve je tamo daleko gore – i ljudska lica i kvake na vratima i kreveti i sve ono zanimljivo, što sklanjaju od tebe na najviše police. Možeš da barataš samo onim što ti pruže, što je na podu i čega se nekako dokopaš, ako si vešt penjač.
U visini tvojih očiju, svet se sastoji od ljudskih nogu i neosvojivih vertikalnih površina. Ne sećate se? Ali to nije teško dočarati. Uostalom, vrlo dugo je svet vrlo nedohvatljiv i preogroman, čak i kad porastete i ovladate motorikom i rezonom dovoljno da možete da dovučete stolicu i popnete se da biste dohvatili čašu i sipali u nju mleko, boreći se najpre sa zatvaračem i držeći tetrapak sa obe ruke, mahnito skoncentrisani da to izvedete bez prosipanja. Sve do viših razreda osnovne škole, pod vam je bliži nego sve drugo i funkcionišete kao patuljak u zemlji divova.
