Čak i u najboljem slučaju, kad je dete zadovoljno u vrtiću, a mi mirni po pitanju toga kako se tamo brinu o deci, kad sa radnim vremenom završavamo i posao, pokupimo dete, svratimo u prodavnicu i dođemo kući, to vreme koje je preostalo dok dete ne zaspi je kratko. A za tih nekoliko sati u porodičnoj atmosferi, treba obaviti stotinu stvari – srediti lom, kojim nismo stigli ujutru da se pozabavimo, skuvati nešto da imamo i za sutra, ili pripremiti laku večeru, ako smo juče kuvali, proveriti koliko se veša skupilo za pranje i da li svi imamo šta da obučemo sutra, oprati sudove, okupati dete, ostaviti svoje kupanje, eventualno farbanje kose i mazanje noktiju za posle, kad dete zaspi, a ako je lepo vreme, šteta je ne izaći makar u kratku šetnju po kraju, u kom slučaju se svi poslovi koji nas čekaju u kući gomilaju i odlažu.
Ako podelimo poslove i vreme koje provodimo sa detetom, što je najpraktičnije i najlogičnije, onda će jedan roditelj raditi po kući, a drugi se baviti detetom, pa tako naizmenično. Školskom detetu će biti potrebna pomoć, ili bar nadzor u izradi domaćih zadataka i učenju, a ukoliko je to sve završilo u produženom boravku, ipak je potrebno proveriti i malo ga ispitati, da vidimo da li je sve jasno. Roditeljima najmanje vremena ostaje za sebe – više se i ne pitamo koliko kvalitetnog vremena provodimo kao par, u nastojanju da se što više posvetimo detetu i da imamo zajedničke, porodične sadržaje, makar to bilo gledanje crtaća ili filmova sa decom. Izleti vikendom, ili makar sati provedeni u parku, vožnja biciklom i igranje sa decom – za savremene roditelje su sve više ideali koje nikako da dostignu, još jedan zadatak koji im nameće način života u kome se ceni samo akcija i uspeh i još jedan razlog da se osećaju neadekvatno – nema roditelja koji misli da uspeva da pruži svom detetu dovoljno pažnje svakog dana i da mu obezbedi dovoljno zdravih aktivnosti, u kojima će zajedno učestvovati.
