Prosečna savremena porodica – mama, tata i jedno dete, zahteva natprosečno dobru organizaciju. Roditelji idu na posao, a dete u jaslice, pa u vrtić, a kad krene u školu, tu je produženi boravak. Veliki broj roditelja ipak mora da potraži i pomoć bake, ili da angažuje dadilju, jer rade po dva posla i nisu slobodni ni vikendom, a ne mogu da odsustvuju s posla ni ako se dete razboli, pa mora da ostane kod kuće. U proširenoj zajednici, koliko god ona bila neudobna i nezdrava za bračne odnose, problem čuvanja dece je rešen – kad god je potrebno, tu su baka i deka, makar oni bili poslednje osobe na svetu kojima bismo poverili čuvanje svoje dece.
Takođe, sve je više penzionera koji i dalje nešto rade i privređuju, pa ni oni nemaju vremena da se posvete unucima. Svi moramo da radimo, da bismo obezbedili osnovnu egzistenciju, a deca moraju da se prilagođavaju. Ovaj svet nije krojen po njihovoj meri. Naši Liliputanci u zemlji Gulivera, uzimaju ono što im pružimo i mire se sa ograničenjima, dok nas kida osećanje krivice što ne možemo svojoj deci da pružimo sve što hoćemo i sve što oni žele, kao i što ne možemo sa njima da provedemo dovoljno kvalitetnog vremena. Osećamo se kao maratonci, koji pokušavaju da rasporede svoje snage, da bi izdržali do kraja trke.
