Savremeno roditeljstvo u velikom broju slučajeva jeste samohrano roditeljstvo. Žene se nalaze u situaciji da razmišljaju o tome nakon što su sve u životu uradile po redu, školovale se, zaposlile, osamostalile, izgradile karijeru, a nikako da pronađu čoveka, sa kojim će zasnovati porodicu, a godine gaze… Najčešći savet koji u ovoj situaciji čuju od drugih žena glasi ma rodi sebi dete, na muškarce ionako ne možeš da računaš. Ponekad, žene rode sebi dete, a nekad shvate da ne žele da budu majke, ukoliko uz to ne ide ceo paket – muž, brak, porodica.
Žene su sklone verovanju da decu treba rađati iz ljubavi. Pritom podrazumevaju ljubav prema muškarcu.
Da li onda decu rađamo muškarcima? Ili je to samo ultimativni način da ubedimo sebe da treba da rađamo? Ili osećamo da će nam taj stav pružiti svaki potreban izgovor da nikada ne rodimo dete?
Vidite, rađanje dece nema nikakve veze sa ljubavlju prema muškarcu.
Rađanje dece ima veze samo sa rađanjem dece.
Sa dozvolom da naše telo pruži gostoprimstvo sili prirode udruženoj sa silom potrebe nečije duše za materijalizacijom.
Vidite, deca žele da se rode. Nekad čekaju na nas, da budemo svesni i spremni, a nekad nas silovito gurnu u to iskustvo.
U nekim situacijama, žene razmišljaju o rađanju dece tek kad su suočene sa trudnoćom. Onda neočekivano shvate da će roditi i da im uopšte nije važno da li će se otac deteta saglasiti sa tom odlukom i uključiti u odgajanje deteta, ili ne. Češće se odluče na abortus, prestravljene mogućnošću da u njihov život uđe dete i poremeti im sve planove i očekivanja.
