Razvedeni roditelji se brinu kako će razvod uticati na decu. Staraju se da čine ono što je za decu najbolje. Ako su iole normalni. I obično jezivo greše. Komplikovanost rasturene porodice koja živi u iluzornoj zajednici, nadilazi moć dečijeg rasuđivnja. Ali najčešće nadilazi i roditeljsku moć rasuđivanja. Tako se oni ponekad dogovore da se prave kao da je sve u redu i da dete ne opterećuju svojim odnosima. Plemenita odluka. Naizgled. Dete sve oseća, a ništa ne razume. I jasno mu je da neće dobiti objašnjenje, čak i ako se usudi da pita. I onda ćuti i uči potiskivanje osećanja i laganje sebe, direktnim putem, na primeru plemenitih roditelja. Zatim, koliko je njihov motiv za dobrobit deteta istinit? Samo delimično. Istina je da oni nemaju snage, hrabrosti, pameti i načina da se suoče sa situacijom i da o njoj otvoreno govore. Kad bi mogli da objasne sebi, mogli bi i detetu. To uopšte nije teško. Samo je bolno.
U drugoj najčešćoj varijanti, roditelji su u otvorenom ratu, u dva suprotna tabora i vrbuju decu na sve načine. Obično ih majka pridobije, a otac je zlikovac, o kome stalno slušaju sve najgore. A on kao da se trudi iz petnih žila da potvrdi njihove optužbe. Ovde je mržnja na otvorenom, ali deca u dubini duše znaju da ne bi trebalo da mrze svog roditelja i kidaju se, uvučena u rat. Kao taoci i kao žrtve.
Kao što dobrobit dece nije razlog, nego izgovor, zbog koga roditelji ostaju u lošem braku, punom neprijateljstva, loše energije, prikrivenog naboja i stalnog stresa, tako je izgovor i za najgore scenarije razvoda.
Razumni ljudi teže da završe teške stvari i da dostignu kvalitet života koji nisu imali u braku. Oni to, pre ili kasnije, i uspevaju.
Sve drugo je, jednostavno, nerazumno.
Aleksina Đorđević
