Oženio se i opet ima porodicu … uuuh
Pa baš mu dobro ide, ali živ je i kao takav, izvor stresa. Naravno da će sad da bude i muž i otac kakav nije bio za tebe i tvoje dete. I naravno da će vaše dete da bude ljubomorno na to drugo dete i da će stalno da se oseća zapostavljeno. Kad bi jednostavno otišao u večna lovišta, bio bi daleko taman koliko ti odgovara.
Nastavlja sa svojim (sramnim) načinom života
Pojavljuje se kad mu dune, traži da vidi dete, pa se onda ne pojavljuje kad je obećao da će doći. A ti moraš da odgovaraš na pitanja “zašto tata?…” i da se nosiš sa razočaranjem i besom svog deteta, koji ume da bude uperen na tebe, jer ti si tu, pa odgovaraj kako znaš i umeš za posledice svojih izbora. Kad bi se lepo i pristojno upokojio – o pokojnicima sve najbolje.
Ostavio te i otišao, kao da mu nikad nisi bila važna
Prošlo je neko vreme, a ti još uvek svakog dana malo umireš. A on ništa. Kao da ne postojiš. Kao da mu nikad nisi bila najvažnija na svetu, kao što je tvrdio da jesi. Ne možeš da shvatiš šta se dogodilo i zašto je otišao, čime si ga oterala, šta ga je toliko sputavalo i da li je išta od onoga što ste imali bilo istinito. A znaš da jeste bilo istinito, valjda nisi luda toliko. Kad bi mogla da oplačeš, mogla bi i da ga preboliš. Ovako, i dalje samo umireš svakog dana po malo. Nikada nisi htela da ostaneš bez njega, a da prosto nije živ, onda ne bi ni imala izbora i to bi bilo daleko lakše. I nekako poštenije.
Ali oni nikada neće da se upokoje i ostave te na miru zato što ti je to potrebno. Sve one udovice kojima zavidiš, volele bi da to nisu morale da postanu. One isto nikada nisu htele da ostanu bez svojih muževa. Ne, život nije fer. Razvod još manje.
Izvor fotogafija: instagram.com/therealparenthood
Aleksina Đorđević
