1/2

Više puta sam to čula. Od besnih razvedenih žena, od žena koje su ostavljene, pa nisu imale izbora nego da se razvedu, od umornih razvedenih žena, koje više ne mogu da se nose sa glupostima koje bivši i dalje priređuje, od žena koje su pobegle od svojih muževa, spasavajući sebe i decu, ili samo nastojeći da sačuvaju zdrav razum i izvesno dostojanstvo… Sve su one u nekom trenutku iskreno poželele da su udovice, ne (samo) zato što smatraju da je smrt jedino dovoljno dobra za te gadove, neko zato što bi im tako stvarno bilo lakše.

Mogle bi da tuguju i da besne sa dostojanstvom koje ničim ne bi bilo ugroženo, jer niko ne preispituje pravo na žaljenje i ucveljenost, a i rešile bi se muke da ga viđaju ili da ga ne viđaju, kao i da očekuju od njega bilo šta – da plaća alimentaciju, ili da se ne pojavljuje i ostavi ih na miru, ili da bude dovoljno pristojan kad se pojavi da vidi dete, ili da se uopšte ponekad pojavi u želji da vidi dete.

Ne plaća ništa – što jednostavno ne bi umro?

To je privilegija muškaraca na ovim prostorima – oni mogu da izbegavaju obavezu da plaćaju alimentaciju, nejasno mi je kako, kad ih neki zakon ipak na to obavezuje. Ali gomila razvedenih muškaraca jednostavno nema od čega da daje bilo kakav doprinos izdržavanju sopstvenog deteta, jer su se vratili kod mame i tate i ponovo postali momci. Ah, kako bi bilo lepo od njih kad bi se razboleli od neke ugledne smrtonosne bolesti (ništa tako zeznuto kao SIDA, daleko bilo) i uklonili sa ovog sveta, da ih se sutra deca ne stide.

We feel you mama @alianajolie ♥️ #realparenthood . . . #mothers #moms #momsofinstagram

A post shared by Parenthood (@therealparenthood) on

Editors choice