Deca se pentraju svuda i padaju. Trče i hodaju i ne gledaju kuda idu, sapliću se, padaju i kotrljaju se. Padaju sa kreveta, sa bicikle, sa ormara. Ne padaju češće sa ormara, nego sa kreveta, tako da je u suštini i na jednom (uobičajenom i prihvatljivom) i na drugom mestu (nepristupačnom, visokom i neprihvatljivom) jednako bezbedno. O tome vam govorim. Jednake su šanse da će se povrediti (i da se neće povrediti) dok bezbedno leži na sredini bračnog kreveta i dok sedi na vašoj najvišoj polici za knjige, poput mačke. Samo što kotrljanje i padanje na glavu sa kreveta, neće izazvati vaš strah i paniku, kao što je izaziva sama pomisao na sliku deteta kako sedi na ormaru.
Sputavamo decu u njihovim akcijama i istraživanjima, jer se užasno bojimo. Upinjemo se da ih sačuvamo od opasnosti i ne primetimo kad se taj napor pretvori u preterano zaštitničko ponašanje, koje na svaki način ugrožava slobodu i samopouzdanje deteta.
Opustite se. Dovoljno je što ste tu i što pazite i što ste spremni da priskočite, makar i ne uhvatili dete u letu. A više sile će se postarati da mu sačuvaju glavu, onako kako vi nikad ne biste mogli, jer to nije vaš posao.
Izvor fotografija: huffingtonpost.com
Aleksina Đorđević
