Gledala sam kako pada majka koja nosi dete, jer se okliznula i izgubila ravnotežu, a pošto su joj ruke bile zauzete, nije mogla ni da pokuša da je povrati. I tako je mama tresnula na leđa, pokušavajući da zadrži bebu u rukama, ali beba je odskočila kao lopta iz njenih ruku i otkotrljala se nekoliko metara dalje. Kao na filmu. Ljudi su odmah priskočili i podigli rasplakano dete i zanemelu majku, ali poenta priče je u tome da smo svi bili tu i da se to sve desilo u pet sekundi i niko nije uhvatio mamu u padu i dete u letu.
Što pre prihvatite da su vaše moći čuvanja deteta veoma ograničene i da zapravo ne čuvate dete vi, nego sila života ili anđeli čuvari ili kako već želite da nazovete to nešto, zbog čega se ne desi ništa mnogo strašno i svi prežive i prođu sa manjim ili većim povredama, to će vam biti lakše i bićete opušteniji.
Ključ čuvanja deteta ne nalazi se u vašim rukama i ne otključava kavez u kome je dete bezbedno. Taj ključ je u vašoj dozvoli da dete ispituje svoja (i vaša) ograničenja, u poverenju da će ono steći iskustvo i samopouzdanje, koje će mu pomoći da odneguje stav o tome da je život dobar, a svet bezbedan i da čak i kad nije, onda brzo posle opet postane takav.
