Najviše nas izluđuju oni koje najviše volimo i najbolje poznajemo. Jer, iako sve znamo unapred, ne možemo da prestanemo da očekujemo da se onaj koga volimo dozove pameti, da poradi na sebi, da prihvati naša nastojanja da mu pomognemo, da postavi sebi više ciljeve, da se probudi i pokrene.
I da ne zaboravi da smo mu asistirali u tome.
Da li naše zle pare ostaju ušančene u odbrani pred nastrljivošću naših nastojanja, pred nepokolebljivošću naše želje da trijumfujemo, zadovoljni što smo najzaslužniji za sve najbolje?
Da li smo mi deo odgovora na pitanje zašto podignu zidove i ne žele da maknu sa mesta na kome se nalaze, gde im je u nekom trenutku bilo prijatno? Gde su iskusili osećaj porodične topline, a odakle ih mi uporno guramo i dokazujemo im da treba da se pomaknu, da to nije dovoljno i da treba da žele više i bolje, za nas barem, ako nisu u stanju da to žele za sebe.
Možda smo u pravu. Ali i oni su u pravu.
I mi smo njihove zle pare, koje ih nikako ne ostavljaju na miru.
