Ponekad mi je potrebna pomoć nekog od njih, imam neki zadatak koji oni mogu da obave, ili treba da ih podsetim da urade nešto što je meni važno. Kad su počeli da izlaze sa društvom, trudila sam se da ne smaram, da ih drugari ne bi zezali, ali oni zovu mene – da mi kažu da će se zadržati još malo, da su promenili lokaciju, da su krenuli kući. Ne mogu da zamislim da prođe ceo dan, a da ja ne mogu da komuniciram sa decom, da se uverim da je sve u redu, da razmenim informacije, ili da odmah saznam, ako nešto nije u redu.
Izvinite nastavnici, ali moja deca moraju da nose telefone, radi mog duševnog zdravlja, a vi se snađite na svom poslu za svoje duševno zdravlje. Ima puno kreativnih načina za to, samo vam je potreban pozitivan stav i svest o načinu života – koji se ne menja zato što su deca ušla u učionicu. Neću ja da vas učim poslu, taman posla, nisam ja nikakav pedagog. Ja sam zabrinuti roditelj, koji u svakom trenutku mora da ima mogućnost da stupi u kontakt sa svojim detetom. I smatram da su nastavnici apsolutno dužni da to razumeju, čak i ako sami nisu roditelji maloletne dece.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu!
Aleksina Đorđević
