Ok, nastavnicima je posao sve teži i zahtevniji. Te inkluzija, te silna papirologija, te razni timovi za koješta i vannastavne aktivnosti i mala plata i bahata deca i njihovi arogantni roditelji. U odeljenju punom radoznale i nemirne dece – a tek pubertetlija nabijenih hormonima – nastavnici jedva održe čas i bez dodatnog ometanja. Ali, to je njihova strana priče. Sa druge strane su zabrinuti roditelji, kojima je apsolutno neophodno da deca uvek imaju kod sebe mobilne telefone. To je priča koju zastupam: Kad već po pola ili čitav dan ne vidim dete, ne mogu da zamislim da ono ne može da me pozove, ili da ne mogu da mu pošaljem poruku. Ja se svakodnevno čujem i dopisujem sa svojom decom. Zovu me da pitaju gde su im stvari koje ne mogu da pronađu, da mi kažu šta treba da im kupim, da se jave da su dobili neku ocenu, da se desio neki incident, ili da su završili časove i krenuli kući. Kad me ni jednom ne pozovu dok sam na poslu, zabrinem se, pa zovem ja njih, ili šaljem poruke.
