Na drugom nivou, dvadesetčetvoročasovna pripadnost zamara i iscrpljuje. Potrebno nam je malo vremena za sebe, malo odmora, malo neodgovornosti i bezbrižnosti. I tada obično otkrivamo da niko nema sluha za naše potrebe. I mi same smo vrlo nesigurne po tom pitanju. Osećamo da oduzimamo sebe svom detetu, da mu uskraćujemo svoju brigu, pažnju i prisustvo, da moramo da ga odgurnemo da bismo se malo posvetile sebi i svojim potrebama. Svaki izlet u nemajčinska zadovoljstva zahteva strategiju i logistiku. Moramo da obezbedimo adekvatno čuvanje deteta, ako hoćemo negde da otputujemo za vikend, a to znači da treba da ga ostavimo u rukama osobe u koju imamo toliko poverenja, da nećemo osvojeno slobodno vreme provesti brinući se da li je sve u redu i kidajući se osećanjem krivice što smo tako sebično pobegle od svoje bazične uloge i obaveza koje ona nosi.
O, mame dobro znaju o čemu govorim. Dok ne steknu malo prakse u kratkim periodima odvajanja od deteta i prepuštanja svih odgovornosti nekom drugom, one ipak provode većinu osvojenog slobodnog vremena brinući se, osećajući krivicu, telefonirajući i proveravajući da li je sve u redu.
