Ušle ste u kupatilo, sele na šolju, zapalile cigaru (jedino mesto u kući gde pušite), usput uključile mašinu (svega ste dve izvrteli danas) ugledale se u ogledalu i zaključile da vam je krajnje vreme da se ofarbate i dok pokušavate da iskalkulišete trenutak za tu akciju, beba počinje da plače. A niste ni dovšile cigaretu. Krećete da se postarate za dete, njegove potrebe su urgentne, ali u trenutku dok izlazite iz kupatila, mašina počinje da čangrlja sve glasnije, da se trese i pomera. Ok. Prošlo je nekoliko meseci i više ne poludite kad uznemiravajuće, hitne i blesave situacije počnu lančano da se odvijaju.
Iskusno povlačite još jedan dim, mašini isključujete struju na prekidaču, a bebi dovikujete “tu je mama, bebo, evo ide mama” da vam čuje glas. Imate malo dete i život vam je vanredno stanje. Sve što je ikad bilo normalno i uobičajeno, svaka vaša navika, a naročito svaka koja se odnosi na trenutke opuštanja i uživanja, ide u drugi plan. Kad vam pođe za rukom da vas u danu celih pola sata ništa ne uznemiri, osećate se kao da ste osvojili glavni dobitak na lutriji. Postalo vam je normalno da stalno živite balansirajući na granici iskakanja iz kože. Kako vreme prolazi, a beba raste, sve ste veštiji i hladnokrvniji u situacijama koje su vas na početku izbezumljivale. Morate biti vrlo praktični, da se ne biste neprekidno osećali bespomoćno i frustrirano. Ovo su stvari koje mame brzo nauče, podstaknute zakonom opstanka.
