Isprva, srce se grči i pokušava da se stisne, da se sakrije iza rebara, da se pravi mrtvo i da se izuvija poput peškira koji nikako da se dobro ocedi. Ono manevriše, ono reaguje, pokušava da ostane u grudima, pokušava da iskoči na usta, pokušava da sabije i sažvaće materijal koji od njega zahteva da se proširi i poveća na način koji srce ne razume, koji užasno boli i izaziva strah. Od silnog pokušavanja da ne precrkne, srce prepukne. Skrha se. Samo osetite kako se prevrnulo u grudima i diglo sve četiri uvis.
Pa malo hodate kao zombi. Malo se osećate kao pali s Marsa. Mislite da ste poludeli i baš vas briga. Izgovarate rečenice posle kojih nastaje tajac, nosite lice sa koga pogledi klize u stranu, drhte vam ruke i zagrljaj vam je šupalj kao sito. Ništa se ne zadržava u vama. Život prolazi kroz vas, kao promaja kroz polupane prozore. A to što vam kuca u grudima, to je odbrojavanje. Prolazi vam vreme.
Ako ste se pošteno skrhali i potonuli, onda nemate ideju da prekraćujete muke. Jer negde u sebi znate da je to lekcija. Da ronite duboko, bez svetla i kiseonika, ali da tako treba i da vam je to sada posao. I onda samo postojite, dok polako postajete svesni onih delova sebe koji nisu samo bol ili samo praznina. Izranjate. Jer sunce sija. I duva vetar. I vazduh miriše. I osećate da ste gladni smeha i sunčanja i zelenila i plavetnila. Možda se probudite i usred sivog, vlažnog i zamućenog zimskog dana bez snega i isto tako udahnete s apetitom mirise i boje života.
