Štap i šargarepa – čuveno sredstvo odvajkada, za upravljanje rajom i održavanje pokornosti, strategija koja često naginje ka čestoj upotrebi štapa, što nagradu gotovo obezvređuje. Ako ne zaslužiš, nećeš dobiti ono što želiš (ili će ti biti uskraćeno), a dok zaslužiš, kad najzad dobiješ nagradu, čini ti se da nije vredela muka oko zasluživanja – osećaj uskraćenosti ostaje. Velike su šanse da dete koje je vaspitavano po sistemu kazne i nagrade, postane koristoljubivo i sebično i da uopšte ne razvije unutrašnju motivaciju.Moramo da se zapitamo da li je ovaj tako popularan strateški i vaspitni metod, odgovoran za ovoliku samoživost i kalkulantski odnos prema svakom poslu i uopšte svakom delu, kome svedočimo svakodnevno. Možda smo i sami žrtve ovakvog vaspitanja, koje je ili bilo savršeno uspešno i usmerilo nas da gledamo samo lične interese i sopstvenu korist, ili je bilo sasvim neuspešno i oteralo nas u buntovništvo, u kome smo često radili na sopstvenu štetu, iz inata.
Poučena ličnim iskustvom, koje je od mene napravilo buntovnika i sa razlogom i bez razloga, oduvek sam mnogo razmišljala o sistemu kazne i nagrade i sa koje god strane da sam razmatrala ovaj koncept, nalazila sam da je suštinski pogrešan i štetan. Da se ne zasniva na istinskim vrednostima i da niti poštuje, niti podstiče njihov razvoj. Ovo je princip dresure i mnogi odrasli su u detinjstvu prošli kroz dobru obuku i nastavili su da je primenjuju na svojim mladuncima, usvajajući taj sistem kao delotvoran i pozitivan. “I mene su tako vaspitavali, pa šta mi fali” – izjava je koja se često čuje. Sebičan čovek ne uviđa da mu fali velikodušnost, da mu nedostaje suštinska radost davanja, bez očekivanja ičega zauzvrat. U susretu sa velikodušnim ljudima, sebičan zaključuje da njihovu naivnost može da iskoristi za sopstvenu dobrobit i uopšte ne preispituje taj koncept, jer velikodušnost uopšte i ne vidi kao vrednost.
