U tempu života koji imamo, teško je održavati prijateljstva, osim ako nam nisu “pod rukom” – na poslu ili u komšiluku. Svi imamo problem sa slobodnim vremenom, naročito u velikim urbanim sredinama – pola dana provedeš na poslu, po sat vremena putuješ da bi negde stigla, a ako imaš decu i porodicu, nigde nema mesta za druženje. Nema vremena ni za samoću, ni za hobije, ni za rekreaciju, uopšte ni za šta što je van programa kuća – posao.
Zgodno je ako imaš prijateljice koje su slobodne, pa mogu da dođu kod tebe (iako ne možeš u potpunosti da im se posvetiš), ili ako ti i tvoje prijateljice imate decu približnog uzrasta, pa možete da se okupite sa decom i nadgledate ih dok pokušavate da popijete kafu, opustite se i uživate.
Teško je podeliti pažnju, odnosno, kad ste sa decom, uvek ste spremni da reagujete i intervenišete, ali mame to brzo savladaju i postaju uigrane da iskoriste trenutak, kao mačke.
Jednog momenta si potpuno opuštena, kao da pred sobom imaš sate mira i uživanja, a sledećeg skačeš i sprečavaš dete da zabode iglu u utičnicu, proguta kamenčić, ode predaleko…
Čak i kad deca odrastu, teško je uskladiti se i pronaći vreme za druženje, jer tada veća deca imaju više obaveza, koje moramo da ispratimo – škola, pomoć u učenju, treninzi, dodatni časovi, odvođenje i dovođenje…
Održavamo mi kontakte sa svojim prijateljicama i prijateljima – čujemo se povremeno, često se dopisujemo, društvene mreže i savremena komunikacija omogućavaju nam i da se gledamo dok razgovaramo, ali uvek osećamo da to nije ono pravo i da nam nedostaje živi kontakt.
